Afelandra

Afelandra raste u divljem stanju u Meksiku, Kolumbu i Brazilu. Ova vrlo interesantna i dekorativna biljka ima oko 50 varijeteta. Kod nas je još dosta retka. Najpoznatija vrsta, koja se najviše gaji je Aphelandra squarrosa, sa vrlo lepim i jako izraženim žutim žilama na tamno-zelenim listovima, čija se osovina završava divnim žutim cvetom. Da bi se ova lepa tropska biljka održala u sobi mora se pažljivo i pravilno negovati. Najbolje uspeva u prostoriji ili zatvorenom prozoru gde ima dovoljno svetlosti, toplote i vlažnog vazduha, pri sobnoj temperaturi od 16 do 20°C. Iako je za Afelandru vrlo važna svetlost, ipak je treba zaštititi od direktnog, jakog sunca. Osim toga ona zahteva topao i vlažan vazduh. Pored toga, treba je bar dva puta dnevno orošavati i dva puta nedeljno vlažnim sunđerom brisati listove. Za vreme cvetanja mora se zalivati obilno, ali uvek samo mekom vodom u kojoj nema ni malo kreča (najbolje kišnicom). U vreme vegetacije i cvetanja treba je svakih 15 dana prihranjivati. Kad afelandra precveta, cvetnu stabljiku treba odseći i pustiti biljku da se 5 do 6 nedelja odmara. Za vreme mirovanja može se smestiti u nešto hladniju prostoriju (od 14 do 15° C), umereno zalivati - tek toliko da se grumen zemlje sasvim ne osuši. Posle održanog mirovanja mlade grančice treba prekratiti na tri lista i presaditi u malo veću saksiju. Na dno saksije treba postaviti dosta crepčića od starih razlupanih saksija radi dobre drenaže. Tako presađenu biljku treba smestiti na dobro osvetljeno i toplo mesto i obilno je zalivati. Posle 4 do 5 nedelja, kad biljka dobro ožili, može se otpočeti prihranjivanje. Prihranjivanje treba oprezno sprovoditi jer iskustvo je pokazalo da od prejakog prihranjivanja lišće afelandre manje ili više nabubri, a time dosta gubi na lepoti. Nega i održavanje afelendre je dosta složeno i nije za početnike.

Cimet

Cimet je kora sa grane cimetovca, žbunastog zimzelenog drveta iz porodice lovora. U divljini naraste do 7 metara, a kultivisani žbunovi nisu viši od 3 metra. Kora i lišće su aromatični. Listovi su ovalni sa izraženim žilama. Plodovi su purpurne bobice. Poreklom je iz Šri Lanke, Mijanmara i Indije. Gaji se i u Kini, Indoneziji i Južnoj Americi. Uspeva u područjima sa vrućom i vlažnom klimom.

Cimet je jedan od najstarijih začina. U kineskoj botanici iz 2880 godine pre nove ere pominje se KWA, a tako se u Kini cimet naziva i danas. U starom Egiptu cimet su koristili pri vradžbinama, a njime su aromatizovali i pića. Bio je skuplji od zlata. U srednjem veku bio je veoma popularan. Krstaši su ga voleli. Cimet je jedan od najaromatičnijih začina. Miris mu je sladak, a ukus topao i pomalo opor. Često se koristi u kulinarstvu. Cimetom se začinjavaju slatka jela i pića. Kuvano vino se aromatizuje cimetom i karanfilićem. Cimetom se takođe začinjavaju mnogi gorki i aromatični likeri.



Meksiko je najveći uvoznik cimeta iz Šri Lanke: tamo ga piju u crnoj kafi i čokoladi, a prave i čaj od cimeta. U medicini služi kao stomahik, tonik i korigens. Od otpadaka se proizvodi eterično ulje. Glavna komponenta je cimetni aldehid. Aldehid može da se sintetizuje.

Kim

Kim (kimelj, kumen, kumin) je dvogodišnja biljka iz porodice štitarki. Listovi su dvostruko rasperjani sa mnogo sitnih pršljenastih listića. Cvetići su beli i ružičasti. U štitastoj cvasti javljaju se sredinom leta. Plodovi su nepucavci. Raspadaju se na dva dela kada su zreli. Plodove često nazivaju semenkama, što je pogrešno. Stabljika je četvorougaona i razgranata. Naraste od 30 do 100 cm.

Potiče iz srednje Evrope i Azije, a gaji se u Holandiji, Nemačkoj, istočnoevropskim zemljama i Egiptu. Malo-pomalo nestaje sa naših livada jer se trava kosi pre nego što kim dozri, u drugoj godini. Kim je najstariji začin u srednjoj Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba i u egipatskim grobnicama. Nalazi se i u nekim prevodima Biblije, ali zapravo, zbog greške u prevodu: naime, u Bibliji se pominje kim, a trebalo bi da piše kumin.

U Šekspirovom "Henriku četvrtom" Falstafu je ponuđena "jabuka i jelo sa kimom". Tako drevna biljka morala je imati i magične kvalitete. Karlo Veliki naredio je da se na carskim imanjima seje kim. Kim je štitio od veštica, smatralo se da aromatični miris kima ne vole zli duhovi. Verovalo se da može da spreči rastanke, pa se stavljao u ljubavne napitke. Za začin se upotrebljava plod.



Plodovi se beru pre nego što postanu sasvim zreli, jer je tada količina isparljivih ulja najveća. Najbolji kim dolazi iz Holandije. Miris je snažan i poseban. Ukus je izrazit sa elementima ljutog i oporog. Često se koristi u kulinarstvu. Iz plodova se dobija eterično ulje (oleum carvi), koje se upotrebljava u industriji likera i parfema.

Lovor

Lovor (lorber, lovorika) je nisko drvo ili žbun iz porodice lovora. Naraste do visine od 2 do 15 m. Listovi su kožasti, ovalni i zimzeleni. Tamnozeleni su. Cvetovi su zelenkasti i javljaju se svaka 3-4 meseca. Plod je tamnomodra koštunica. Potiče iz Male Azije. Uspeva u Sredozemlju. Najveći proizvođač lovora je Turska.

Istorijat:

Lovor je u Grčkoj bio posvećen bogu Apolonu. Njegove sveštenice su u Delfima pre proricanja u vizionarskom transu, između ostalog, jele lovorove listove. Lovor je pomalo narkotičan ako se jede u većim količinama. Krov Apolonovog hrama u Delfima bio je napravljen isključivo od lovora radi zaštite od neželjenih vradžbina i bolesti. Verovalo se da štiti od bolesti i munja. Lovorov venac postao je Grcima i Rimljanima znak veličine; vladarima, herojima, umetnicima i atletičarima bio je simbol mudrosti i slave. Od 776. godine pre nove ere pobednici na Olimpijskim igrama bili su ovenčani lovorom. Lovor je bio posvećen i Apolonom sinu Eskulapu, bogu medicine.



Upotrebljava se u kulinarstvu i u narodnoj medicini. Lovor sadrži eterična ulja pinen i cineol. Ulje pomaže kod reumatskih tegoba. Svi lovor , osim vrste LAURUS NOBILIS, otrovni su.

Majcina dusica

Majčina dušica je otporna, zimzelena, višegodišnja biljka koja narste oko 25 cm. nežni ljubičasti cvetovi otvaraju se u maju. T.x citriodorus je hibrid kome listovi mirišu na limun. U martu ili aprilu poseje se seme u vlažan kompost za setvu. Stavi se da klija u hladnu sobu gde ne smrzava. Presadnice treba svaku pojedinačno posaditi u saksiju od 8 cm. u kojoj se nalazi bilo koji odgovarajući kompost za lončanice. Drži se na sunčanoj, vanjskoj prozorskoj dasci i obilno zaliva. Kasnije se presade u posudu od 13 do 15 cm. Sa obrezivanjem se počinje kada biljka dostigne visinu najmanje 8 cm. Presađuje se svakog proleća. Razmnožava se deljenjem ili reznicama u leto ili u jesen.

Vanila

Vanila je biljna vrsta iz porodice kaćuna ili orhideja. Osetljiva je tropska penjačica. Naraste uvis 9 – 15 metara. Dugi, žilavi, mesnati, jajoliki listovi rastu na čvrstim stabljikama. Žuti ili narandžasti cvetovi pojavljuju se tri godine nakon sadnje. Iz njih se razvijaju mirisni tobolci (mahune, štapići). Dugi oko 20 cm. Biljka potiče iz Meksika, odakle se proširila po tropskim područjima. Uzgaja se u posebno zasađenim šumama, gde se veštački oprašuje.



Asteci su uočili neodoljivost vanile. Pili su Xocolaatl, kakao aromatizovan vanilom, zaslađen medom i obojen ašiotom. Verovali su da je vanila sredstvo za stvaranje dobrog raspoloženja. Kortez je doneo vanilu u Evropu u 16 veku.

Tobolci se beru nezreli, zeleni. Sušenjem i fermentacijom postaju tamno braon i prijatno mirisavi. Uz šafran i karamom vanila je najskuplji začin. Miris je prijatan i snažan, a ukus nežan, raskošan i slatkast. Duži tobolci imaju deblju opnu pa se više cene. Najbolja vanila dolazi iz meksika i madakaskara. U kulinarstvu se uz ceo tobolac koristi i mlevena vanila, kao i prirodni alkoholni ekstrakt vanile.

Vanila je najvažniji začin slatkih jela: kolača, kremova, biskvita, keksa, pudinga, kompota, slatkiša, čokolade i naravno sladoleda. Vanilom se aromatizuju punč, vruća čokolada , mlečni napici, kuvano vino, sangrija, i čokoladni likeri. Vanila sadrži eterično ulje vanilin. Upotrebljava se i u proizvodnji kozmetičkih preparata.

Presadjivanje biljaka

Biljku treba presaditi onda kada se utvrdi da joj je saksija postala pretesna, ili kada je hranjiva vrednost zemlje smanjena u tolikoj meri da se ne može drugačije popraviti, već samo presađivanjem-dodavanjem sveže plodne zemlje. To se može najlakše ustanoviti kada se biljka zajedno sa grumenom zemlje izvadi iz saksije. Ako se ustanovi da su žile potpuno obrasle zemlju, tako da sadržinu saksije sačinjava samo splet žila sa nešto malo zemlje na površini, znači da takvu biljku treba svakako presaditi u veći sud. Biljke koje ranije s proleća kreću treba presaditi ranije nego one koje kreću kasnije.

Najbolje vreme za presađivanje cveća je odmah posle precvetavanja ili pre nego što počnu da izbijaju novi izdanci. Cvetajuće biljke ne presađuju se za vreme cvetanja, jer nijedna biljka ne voli da se tada u nju dira.

Na svim biljkama zapaža se svake godine najživlji period vegetacije (rastenja), posle kojeg dolazi period sasvim slabog rastenja ili opšteg mirovanja. Vegetacija cveća u sobi počinje rano u proleće, pa se radi toga najčešće u to doba i presađuje. Biljke kod kojih nekada ne dolazi do potpunog mirovanja vegetacije (na primer palme) mogu se presađivati u svako doba godine, sem u doba cvetanja.

Neke biljke (minđušice, tradeskancije, asparagus sprenger i druge) vole često presađivanje tokom cele godine, pa tada bujnije i lepše rastu, dok azaleja, kamelije i orhideje ne vole često presađivanje.

Kala, limun, palme presađuju se samo onda kada im je mala saksija pa im je potrebna veća.

Pri presađivanju treba paziti da biljka bude tačno u sredini saksije i da se ne stavlja suviše duboko ni suviše plitko.

Biljke sa gomoljicom ili lukovicom sade se pliće ili dublje u zemlju, zavisno od toga da li biljka razvija žilice ispod ili iznad gomoljice odnosno lukovice. Plitko se sade amarilisi, begonije, ciklame, lale, zumbuli i dr.

Posle presađivanja biljka se uvek dobro zalije, najbolje finom prskalicom, tako da voda procuri kroz rupicu na dnu saksije. Zatim se smesti na svetlo, po mogućstvu na toplo mesto, zaštićeno od jakog sunca i promaje. Presađenu biljku treba češće orositi prskalicom. Ovakvu biljku zalivati u prvo vreme oprezno, dok se po njenom izgledu ne zaključi da je stvorila nove žilice i da je počela normalno da raste.

Hrizantema

U zavisnosti od vrste i načina na koji se gaji, ova jesenja hrizantema u visinu raste 30-80 cm, a u širinu 30-50 cm. Njen koren je jako razvijen, stabljike su uspravne, dok su listovi jajastog oblika, rascepljeni. Gaje se mnogobrojne baštenske vrste dendranteme koje se razlikuju uglavnom po visini i izgledu cveta. Ima jednostavnih, polupunih i punih cvetova raznih boja i oblika. Dekorativna vrednost ove trajnice je u tome što cveta u jesen i zbog toga nije podesna za leje sa trajnicama koje cvetaju u leto. Sadimo je pre svega u leju kao trajnicu koja cveta u jesen.



Položaj: Godi joj položaj na sunčanom mestu; prilikom izbora staništa moramo uzeti u obzir da će prilikom cvetanja , u jesen, već biti više senke, znači mesto treba da je osunčano i u septembru i oktobru.

Zalivanje: Zahteva redovno ali ne i preobilno zalivanje.

Period cvetanja: septembar, oktobar.

Dalija

Ime Dalija biljke su dobile po švedskom botaničaru Dr. Andeasu Dahlu (1751 - 1789). Dalije su prirodno rasprostranjene na visokim planinama Srednje Amerike. Rod obuhvata 18 vrsta. Za nas ove prirodne vrste imaju samo istorijski značaj, jer su sve kod nas poznate dalije rezultat ukrštanja i selekcije. U Evropi prvi primerci procvetali su 1790 godine u Botaničkoj bašti u Madridu i bile su proizvedene iz semena. Tadašnji direktor madridske Botničke bašte prozvao ju je Dalija u čast Dr. Andreasa Dahla.



Pošto su pojedine vrste pokazivale veoma veliku promenjivost boje i oblika cveta, proširen je naziv dalije na Dahlija Varijabilis. Međutim, 1803 godine K. L. Weiidenow direktor Botaničke bašte u Berlinu dao je, po botaničaru Dr. J. G. Georgiju, nov naziv: Georgina.

Kod nas se još uvek održao narodni naziv georgina. Počev od 19. veka naglo se proširuje proizvodnja. Proizvedeno je više hiljada sorti. A sada se svake godine patentira na desetine noviteta.

Dalije se sade krajem aprila ili početkom maja. Sa sadnjom ne treba žuriti, jer su izbojci veoma osetljivi na hladnoću. Zahtevi dalija u pogledu strukture i plodnosti nisu velike. Najbolja su neutralna zemljišta. Voli sunčane položaje.

Carska kruna

U nazivu roda nalazi se latinska reč fritillus = držač, čaša za kockanje, što se odnosi na sličnost sa oblikom cvetova. Ovaj rod obuhvata oko 100 vrsta rasprostranjenih na severnoj polulopti uglavnom u maloj i srednjoj Aziji, zatim u srednjoj i zapadnoj Evropi kao i u zapadnim regionima Severne Amerike. Kod nas je poznata samo vrsta Fritillaria imperialis.



Fritillaria imperialis ima lukovice veličine pesnice, beložućkaste boje, delimično prekrivene ljuspama. Na vrhu je nešto spljoštena i sa jasno vidljivim udubljenjima u središnjem delu, što potiče od ostataka prošlogodišnjeg izbojka lukovice. Izbojak je snažan, dostiže i do 100 cm visine. Listovi su u donjem delu izduženo zelene boje i sjajni. Vrh izbojka završava se u jednom vencu gusto nabijenih listova. Iz pazuha listova razvijaju se 6-8 krupnih zvonastih cvetova nadole okrenutih, žute do narandžaste boje.

Vreme cvetanja je: mart, april. U osnovama cvetnih latica nalaze se crno tačkaste kao biser nanizane medne žlezde. Plod je čaura sa krilcima. Ova ukrasna biljka se veoma rado gaji. Naročito je često viđamo po seoskim baštama, gde se zbog veoma skromnih zahteva u pogledu nege i održavanja sama obnavlja desetak i više godina, cvetajući iz godine u godinu.

Ukoliko se odlučimo za sadnju, lukovice se sade na sunčanim mestima i lako rastresitoj zemlji. Važna je dubina sadnje koja po pravilu, treba da bude između 20-30 cm. Vreme sadnje je jula-avgusta meseca, tj. čim biljka po precvetavanju završi sa vegetacijom.

Ovako rana sadnja pogodna je iz dva razloga:
1) lukovice nemaju čvrstu zaštitnu ljusku te bi kod dužeg skladištenja svakako došlo do propadanja lukovica.

2) lukovice počinju da teraju nove žile već jula-avgusta meseca, što znači da bi ožiljavanje i ukorenjivanje kod jedne kasnije sadnje bilo nedovoljno, a kao posledica toga izostalo bi cvetanje naredne godine.

Jednom zasađene lukovice mogu, uz minimalnu negu, da ostanu na istom mestu 3-5 godina. Za to vreme one će se razviti i razmnožiti. Kod presađivanja takvih lukovica treba prethodno odvojiti podmladak, zatim ih ponovo posaditi obavezno na novo mesto.

Pogodna mesta za sadnju Carske krune su duž staze ili ulične strane ograde, zatim se mogu saditi kao soliteri u travnjaku, ispred grupa ukrasnog šiblja ili drugog bilja koje cveta u proleće. Mora se obratiti pažnja da se uvek posadi najmanje 5 do 10 lukovica, jer se sa manjim grupama ne postižu očekivani efekti.

Razmnožava se deljenjem lukovica ili setvom semena. Kako se cvetovi zbog visećeg položaja teško oprašuju, da bi se došlo do semena, potrebno je izvršiti veštačko oprašivanje. Seme se seje odmah posle sazrevanja. Da bi nam biljka iz semena procvetala, potrebno je 4-5 godina nege.

Amarilis japanski

Niska lukovičasta trajnica visoka svega 30-40 cm, koja cveta na kraju leta. Zahvaljujući cvetu neobičnog oblika, naziva se i paučinastim amarilisom - na vrhu korenovog stabla pojavljuje se više crvenih talasastih, uskih pricvetnih listova iz čijeg korena štrče prašnici. Izuzetno uske latice skupljene u vazdušasti cvet ovu biljku čine privlačnom i zanimljivom na prvi pogled. Ovaj amarilis predstavlja poseban ukras u kamenitim baštama, ali ga danas retko nalazimo u našim vrtovima.

Položaj: Dobro se oseća na suncu, makar ono bilo prejako.

Zalivanje: U vreme cvetanja japanski amarilis zahteva redovno i obilno zalivanje.

Tlo: malo čvršće, hranjivo zemljište najviše odgovara ovoj biljci.

Temperatura: Voli toplotu i zaštićeno mesto.

Period cvetanja: avgust, septembar.