Lala - tulipan

ала или тулипан (лат. Tulipa) је назив рода монокотиледоних биљака. Род обухвата око 100 врста, природно распрострањених у Азији, јужној Европи и северној Африци. Центар диверзитета (постојбина највише врста) су области планина Памир и Хиндукуш, као и степе Казахстана. Велики број врста, као и узгојених култивара и хибрида, користи се као украсно биље у баштама, жардињерама и парковима.
Код лале је стабло представљено луковицом осредње величине, дугуљаста или крушкаста, при дну округласта, при врху зашиљена, одевена изнутра задебљаном, споља глатком, танком и сувом љуском. Цветна дршка је чврста, обла, 15 до 75 cm висока, што зависи од сорте и врсте, окружена глатким седећим дугуљастим сивкасто-зеленим листовима. Свака цветна дршка носи по један усправан, звонаст крупан цвет, који може бити једноставан или дупли. Цветови су разних боја или нијанси: бели, црвени, ружичасти, жути, кармин или тамноцрвени, пурпурни, црни, љубичасти, или су по две од горе наведених боја међусобно у разним шарама и пругама комбиноване, нпр.: црвена са белом ивицом, или бела са зеленом ивицом или црвена са жутом ивицом.
С обзиром на цветање, сорте лала деле се у четири групе:
рано цветајуће,
средње рано цветајуће,
касно цветајуће и
ботаничке.
За присилно цветање (форсирање) најбоље одговарају посебно припремљене, тзв. препариране луковице рано цветајућих сорти, увезене из Холандије. Треба их набавити што раније, тако да се у октобру могу припремити за садњу. Луковице се саде по три комада у саксију (чији је горњи отвор у пречнику 12 цм), а у декоративне чинијице по 5 до 6 комада, што зависи од величине чинијице напуњеном плодном саксијском земљом.
При садњи избоји на луковицама треба да дођу до висине ивице саксије или чинијице. Овако засађене луковице треба држати на тамном, умерено хладном и довољно влажном месту, најбоље у подруму, и покрити их 10 cm високим песком. Треба водити рачуна да овај песак све време мало влажан.
До јануара развиће се на луковицама толико коренчића да ће они продрети и кроз рупицу на дну саксије, а и горњи део биљке клица достићи ће висину од око 10 цм. Ако се пипањем у њој осети цветни пупољак, саксије или чинијице треба извадити из песка и ставити у незагрејану собу међу затворене прозоре. Земљу у саксији или чинијици треба добро залити, а горњи део биљке покрити празном саксијом или туљком од хартије. Кад се под саксијом или туљком клица са цветом добро развије, лале треба изложити потпуном светлу и преместити у топлу собу, где ће се ускоро развити цветови.

Narcis

Ime Narcis potiče od grčke reči narkao, što znači opiti, omamiti. Ne može se sa sigurnošći tvrditi da li se mislilo na omamljujući miris ili na narkotičko dejstvo alkoloida narcisina koji se nalazi u biljci.



Od 25 vrsta narcisa neke vrste su brojno raširene u Portugalu, Španiji, na Pirinejima, u Južnoj Francuskoj, Severnoj Africi, gde rastu pod uticajem tople mediteranske klime, dok se druge, otporne na mrazeve, nalaze svugde u Evropi, gde na planinskim livadama stvaraju čitava cvetna polja.

Narcisi su počev od 16 veka omiljeno baštensko cveće. Prvi crtež narcisa načinjen je 1530 godine i nalazi se u delu Herbarium eicones od Brunfelsa.

Tokom vekova narcisi dobijaju u značaju, ali se na dobijanju novih sorti radi samo amaterski. Tek krajem 18 veka stručnjaci preuzimanju selekciju narcisa u svoje ruke. U tome prednjače Englezi i odmah zatim Holanđani.

Kako se narcisi veoma lako međusobno ukrštaju, proizvedeno je preko 10000 različitih sorti, no samo mali broj zadržao u standardnoj proizvodnji. U Engleskoj, Royal Horticultural Society se bavi registrovanjem svih novih sorti narcisa i prema publikaciji udruženja iz 1965 godine opisao je preko 8000 sorti koje imaju značaja za sadnju u vrtovima, za rezani cvet, za gajenje u saksiji ili u druge svrhe.

Na prvom mestu u gajenju narcisa nalazi se Engleska, zatim Holandija, Danska i Nemačka. U našoj zemlji cvetovi narcisa su u rano proleće veoma traženi, međutim proizvodnja nije ni velika ni organizovana.

Kacun

Kaćun ili salep je predstavnik familije orhideja (Orchidaceae) čiji je latinski naziv Dactylorhiza sambucina. Spada u kategoriju planinskih biljaka, a koristi se u narodnoj medicini.
Krtole ove vrste su vretenaste ili valjkaste, sa brojnim korenovima. Stabljika je uspravna, šuplja, u gornjem delu uglasta, bledozelene boje. Listovi su brojni i dvojaki. Naime, u gornjem delu stabljike se nalaze 1 ili 2 objajasto-lancerasta lista, a pri osnovi stabljike se nalaze suženi listovi koji sa dugim rukavcima obuhvataju stabljiku. Brakteje su široko lancetaste, duže su od gornjih cvetova, zelenkaste boje. Cvast je u početku kratko jajasta, a kasnije valjkasta. Prilično je zbijena i bogata cvetovima. Cvetovi su svetložuti ili purpurnocrveni. Obično nemaju miris, a kada ga imaju on je slab i podseća na zovu. Antera je purpurna.
Kaćun naseljava ekosisteme mezofilnih gorskih i subalpinskih livada, kao i subalpinskih rudina na krečnjacima i silikatima. Zemljišta na staništu ove vrste su smeđaa kisela, smeđa krečnjačka, krečnjačke crnice ili dolomitne rendzine. pH vrednost ovakvog zemljišta obično varira između 5 i 6, a procenat humusa se penje na preko 10%. Vrsta je nalažena samo u Evropi i to u gorskom i subalpinskom pojasu.

Amarilis-kameni cvet

U nekim krajevima ovu lukovičastu biljku zovu još i prugasti sunovrat te zvanika, pripada porodici sunovrata, srodnik je i maloj visibabi, potječe iz tropskog područja Amerike.Iz lukovice izrasta snažna šupljikava sabljika na kojoj su zvonasti cvjetovi koji mogu biti bijeli, narančasti, u raznim nijansama crvene boje i prošarani. Nakon stapke javljaju se dugi sabljasti listovi. Ponekad se najprije pojavi par listova pa tek onda stapka, ali nije ni važno tko je prvi, glavno da procvjeta. Dok raste treba je držati na svijetlom i toplom mjestu, voli vlagu pa zalijevajte svakih 2-3 dana, no najbolje da popitate zemlju pa ako je potrebno zalijete. Također u doba rasta prihranite je svakih 14 dana. Kad cvijet uvene odrežite ga i pomalo smanjite zalijevanje, a listove ostavite do jeseni, jer preko njih će skupiti hranu za slijedeće proljeće. Kad listovi potpuno uvenu prestanite zalijevati i držite lukovicu suhom kroz desetak tjedana. Nakon tog počnite zalijevati kako bi probudili lukovicu i potaknuli je na cvatnju.

U toplijim krajevima tj. priobalju sasvim slobodno možete je držati vani, zasađenu u loncima samo držite se toga da je zimi ne zalijevate kako u slučaju iznenadne niske temperature lukovica ne bi smrznula. Ako je držite u kući tokom zime tj. u doba mirovanja lukovica bi trebala biti u hladnoj ne gijanoj prostoriji i neka ostane u zemlji jer ne voli uznemiravanje. Presadite je svake druge ili treće godine u veći lonac.

Zadnjih godina u prodaji ima rezanih cvjetova amarilisa koji su zaista lijepi. Ako se odlučite za kupnju rezanog cvijeta prije stavljanja u vodu obavezno stapku odrežite ravno oštrim nožem, a kasnije vodu morate mijenjati svakodnevno jer iz stabljike izlazi sluz.

Visibaba

Posyo je ovo prvi post krenimo sacvetom koji vec sada cveta po nasm vrtovima.
Iz lukovice se u rano proljeće razvija okrugla zeljasta biljka s duguljastim kopljastim listovima i jednim cvijetom. Zvonast vjenčić tvori 6 latica raspoređenih u dva kruga. Vanjske su latice bijele, duguljaste, a unutrašnje su kraće, sa zelenom pjegom na vrhu. Mliječnobijeli cvjetovi pognuti su na stabljici. Raste u listopadnim, mješanim i zimzelenim šumama te na livadama od nizinskih do gorskih područja, a sve česće može se naći i na našim vrtovima. Često puta prve visibabe nalazimo okružene snijegom. Biljka ima ljekovita svojstva ali je i otrovna.Razmnožava se sjemenom ili diobom lukovica . Cvate od 1-4 mjeseca. Miris joj je slab, a u Hrvatskoj je to zaštićena cvijetna vrsta.